УТОРАК, 12. АПРИЛ У 19.00 ВЕЛИКА САЛА
ЦИКЛУС: УМЕТНОСТ И ЕКОКРИТИКА 03,
ТЕМА: ХЕЛЕН МЕЈЕР ХАРИСОН И ЊУТН ХАРИСОН: СТРАТЕГИЈЕ ПОДРШКЕ ЖИВОТУ
пројекције фото и видео документације радова и њихова контекстуализација
„Покушајте да замислите... Земља је глобално подвргнута уништавању, а ми смо у 1968. или 1969“... присећала се касније Хелен Њутн Харисон прве своје мотивације да крене да ради на неком одрживом микроекосистему. „А ште је то Земља?“ питала се реторички, да би сама дала одговор да је то „место на чему све расте“, те да би иницирала неки природни раст, без икаквог почетног ботаничког знања или искуства рада на некој фарми, почела је да сакупља, по њеним речима „разна с...., лишће, отпатке и разне друге ствари“ и да их „лопатама набацује на гомилу“, стварајући својеврсно буњиште. И то јој је успело... направила је компост на коме су она и Њутн почели да гаје разне биљке. Већ у једном од првих радова, у тај амбијент су увели и праву живу свинју и то су поновили и пре неких десет година, у оквиру групне изложбе о раним примерима ленд арта у Музеју савремене уметности у Лос Анђелесу. Хелен и Њутн су континуирано, од 1970. године, када су почели заједно да раде, стварали екосистеме у отвореном простору и у галеријама и музејима, и пружали подршку њиховом одржању, сарађујући са биолозима, еколозима, архитектама и свим другим стручним лицима чија експертиза је у томе могла да помогне. У томе их је прекинула тек њена смрт 2018, али њихови радови се и даље излажу и тумаче у теоријској и историјског литератури. По мишљењу Линде Вајнтрауб, њихов рад се одвијао на две скале – скали индивидуалних живих организама и њихове околине, као и већих екосистема, попут „Башта будућности“, које су развијали током последње декаде заједничког рада.
