Театар

ЧЕТВРТАК, 6. ФЕБРУАР У 19.00 ВЕЛИКА САЛА - ПРЕМИЈЕРА

Позоришна представа БАШ ТЕАТРА
Улоге:
ВИКТОР – Душан Спремо
АРТУР – Стефан Богосављевић
АТРОПА – Сања Петков
ЛИНА – Ана Ратковић
АНДРЕЈ – Ивица Мишић
ЛУСИ – Александра Кецовић
ПЛЕСАЧ – Вања Вишњић
Текст и режија: Јелена Ракиџија
Инспицијенти: Милица Тодоровић, Милица Ракиџија и Снежана Токић
Дизајн: Дијана Малешевић
Шта се догоди када антички богови живе у 21. веку? Шта се догоди када је тим истим боговима досадно? Шта ако на античке богове којима је досадно додате и људе који се боре са својим проблемима?
Позоришна представа „Суђаје, записана судбина, или ипак не“ приказује и покушава да приближи проблеме менталних болести и поремећаја. И док се у реалном свету за проблеме таквог типа обраћамо обученим лицима, у овом свету ликови се обраћају античким боговима, суђајама. Наше суђаје – Атропа, Артур и Виктор, упуштају се у авантуру како би још једанпут преле, још једанпут кројиле нечију судбину и још једанпут пресекле нечији живот, не слутећи какве последице може да изазове њихово мешање или са каквим особама се сусрећу. Идеја детерминизма је њихова „Библија“, они су судбина, богови и није као да им је много стало. Или, ипак, некоме јесте.

ПЕТАК, 6. ДЕЦЕМБАР У 19.00 ВЕЛИКА САЛА

премијера плесне представе

докторски уметнички пројекат Алисе Оравец, студента Института за уметничку игру

Човек као јединствени идентитет и посебан ментални склоп у креативној мрежи синергије са вештачком интелигенцијом и етичка питања заштите човекове приватности и безбедности.

Да ли вештачка интелигенција (ВИ) постаје све више човек у реалном свету, а ми све више ВИ у виртуелном свету? Ко је кога ухватио у ову мрежу?

Извођачи:

• Она – Алиса Оравец
• Нова – Ивана Миленовић Поповић
• Аегис – Мартин Марек
• БУС – Никола Пушичић
• Компоненте – Ања Стојанкић, Мина Ћирић, Ангела Михова и Миона Петровић
• Светло – Алекса Стојановић
• Звук / видео – Филип Бисак
• Костим – Тереза Вебер Оравец
• Шминка – Андреа Бисак
• Сценографија – Мирослав Оравец

ЧЕТВРТАК, 7. НОВЕМБАР У 19.00 ВЕЛИКА САЛА

ДДТ креативни центар за покрет

плесни перформанс

Концепт:  Дубравка Суботић и  Ashley Fargnoli

Кореографија: колективни приступ уметника из Србије, Америке, Шри Ланке, Хрватске, Босне и Херцеговине и Финске

Пауза. Када нам је потребна, када је дозвољавамо себи, а када ускраћујемо.

Пројекат подржало Министарство културе Републике Србије

ПОНЕДЕЉАК, 28. ОКТОБАР У 19.00 ВЕЛИКА САЛА

Кореодрама

Улоге: Александар Илић, Огњен Вучинић, Ања Стојанкић, Тијана Дрндаревић, Феодора Грујић, Филип Станић, Milana Matthyser, Тамара Љесар, Бобан Костић;

Кореографија и режија: Милица Безмаревић, Тијана Малек, Огњен Вучинић

Музика: Данило Стојковић, Еvаn Оttеns

„Деко опрости... Ана опрости...”

Две паралелне приче, чија је тема холокауст, приказане у једном делу – „Ана је одлучила да живи - 25403”

ПОНЕДЕЉАК, 23. СЕПТЕМБАР У 19.00 ВЕЛИКА САЛА

позоришна представа

испитна представа студената

учествују:

Симона Арсенијевић, Тара Врућинић, Маша Мишић, Сара Остојић, Ана Купрешанин, Исидора Бркић,  Лана Вукићевић, Ивана Јеленковић, Теодора Јанковић, Марија Миленковић, Марко Миловановић, Никос Михаиловић, Урош Тороман, Предраг Ристић, Павле Селаковић

Представа „Чехов 1.3.3. и 15 солажа“ обележава положену прву годину глуме студената Академије уметности у Београду. Поред Чеховљевих драма „Галеб“, „Ујка Вања“ и „Три сестре“, ова представа садржи и два монолога из драме „Вишњик“. Студије глуме неретко се започињу Чеховљевим делима која су основа за разумевање позоришта и књижевности. Студенти су се потрудили да ове комаде дочарају уз задатак „Ја у датим околностима“ и од ова три чина склопе представу уз режију и стручну сарадњу професора Ивана Јевтовића и Гордане Ђокић.

ПОНЕДЕЉАК, 23. СЕПТЕМБАР У 19.00 ВЕЛИКА САЛА

позоришна представа

испитна представа студената

учествују:

Симона Арсенијевић, Тара Врућинић, Маша Мишић, Сара Остојић, Ана Купрешанин, Исидора Бркић,  Лана Вукићевић, Ивана Јеленковић, Теодора Јанковић, Марија Миленковић, Марко Миловановић, Никос Михаиловић, Урош Тороман, Предраг Ристић, Павле Селаковић

Представа „Чехов 1.3.3. и 15 солажа“ обележава положену прву годину глуме студената Академије уметности у Београду. Поред Чеховљевих драма „Галеб“, „Ујка Вања“ и „Три сестре“, ова представа садржи и два монолога из драме „Вишњик“. Студије глуме неретко се започињу Чеховљевим делима која су основа за разумевање позоришта и књижевности. Студенти су се потрудили да ове комаде дочарају уз задатак „Ја у датим околностима“ и од ова три чина склопе представу уз режију и стручну сарадњу професора Ивана Јевтовића и Гордане Ђокић.

ЧЕТВРТАК, 27. JУН У 19.00 ВЕЛИКА САЛА

Сaврeмeнa плeснa прeдстaвa; зaвршнa прeдстaвa студената ИУИ

Кoрeoгрaф: Симон Мајер (Аустрија); асистeнти кoрeoгрaфиje: Oгњeн Вучинић, доц. Катарина Бућић; кoстимoгрaфиja: проф. др Снeжaнa Aрнaутoвић Стјепановић; извoђaчи: дoц. Кaтaринa Бућић, Сaнeлa Жoљић, Вaњa Гeрзинa, Ryan Koh Yik Heng, Kyra Photiou, Jулиa Aрзумaнoвa, Oлгa Oмeљjaнeнкo, Ивa Илиjeвски, Aњa Стojaнкић, Oлгa Mурaшoвa, Taмaрa Љeсaр

Институт за уметничку игру завршном представом „Нaшe сeлo (X)“ студената свих одсека и нивоа студија, у кореографији Симона Мајера (Аустрија) свечано обележава Х година континуираног рада јединог студијског програма у Србији који образује студенте у области Уметничке игре (класичан балет, савремена игра, кореографија, педагогија класичног балета и савремене игре).

„Нaшe сeлo (X)“ je jeдинствeнa прeдстaвa кojу су зajeднички крeирaли рeнoмирaни кoрeoгрaф Симoн Majeр и тaлeнтoвaни студeнти Институтa зa умeтничку игру у Бeoгрaду. Пошто обeлeжaвa дeсeту гoдишњицу рада прeдстaва сe фoкусирa нa тeму прoслaвe, истрaжуje умeтнoст, мoћ и рaзнoврснoст прoслaвe, бавећи се рaзним eмoциjaмa и искуствимa кoja дoлaзe сa слaвљeм, истичући изaзoвe и триjумфe нa путу кa рaдoсти, витaлнoсти и свeчaнoсти. „Нaшe сeлo (X)“ слaви читaв спeктaр људских eмoциja и oсeћaњa - oд рaдoсти и срeћe дo тугe, бeсa и зaдoвoљствa.

Пoзивaмo вaс дa дoживитe Нaшe сeлo - мeстo гдe су пoкрeти блaгoстaњa пoстaли нaшa игрa, a звуци блaгoстaњa нaшa музикa. To je мeстo гдe су сви дoбрoдoшли дa учeствуjу у нaшoj мaгиjи, дa пoстaну дeo нaшe зajeдницe и дa буду цвeт кojи сиja пoд зaштитoм вeликих стaбaлa. Придружитe нaм сe у oвoj прoслaви живoтa и живoписних, рaзнoврсних eмoциja кoje чинe нaшe пoстojaњe тaкo бoгaтим и знaчajним. Прoдукциja: Институт зa умeтничку игру

Симон Мајер (Аустрија, 1984) је класично обучени играч али и уметник перформанса и музичар, који у свом раду путује између жанрова, као и између културних светова који су га обликовали: од руралне народне културе, до Бечког државног балета, па до Anne Terese De Keersmaeker, са којом је направио неколико продукција пре него што је стекао име као соло уметник на међународној плесној сцени. У креативном процесу, Сајмон Мајер трага за слободним уметничким изразом, мешајући све врсте жанрова и стилова како би омогућио сензуалне, узбудљиве форме извођења.

МИМАРТ 40

40 ГОДИНА ИСТРАЈНОСТИ

Театар „Мимарт“  у 2024. години обележава четири деценије постојања. Једно је од првих алтернативних истраживачких позоришта у бившој Југославији, које је настало 1984. године у Београду, на неформалној сцени Студентског културног центра. Оснивач, уметнички вођа и кореоредитељка Нела Антоновић са својим сарадницима већ четрдесет година истражује могућности и границе физичког театра кроз покрет и интердисциплинарност. Кроз отворен процес рада и дугогодишњу праксу креирано је око осамдесет представа и преко шест стотина перформанса у продукцији „Мимарта“. Развијен је оригинални метод „Мимарт“, практикум за креирање уметничких интердисциплинарних дела: од представа, преко уличног театра и процесија у градовима Србије и иностранства кроз анимацију грађана, уметничких соло перформанса и фестивала, до примене у ванпозоришне области за едукацију, као допринос развоју европске савремене позоришне извођачке праксе.

www.teatarmimart.org.rs

МИМАРТ 40 / ГОДОВИ

ПОНЕДЕЉАК, 3. ЈУН У 19.00 ПЛАТО ИСПРЕД СВЕЧАНОГ УЛАЗА И ВЕЛИКА САЛА

Отварање почиње на платоу испред свечаног улаза зграде Студентског културног центра, а под идејним менторством Неле Антоновић. Публика интерактивно пролази кроз галерију, где су експонати актери који кроз паралелно извођење СПОТ перформанса синергетски креирају представу.  У данашњем дигиталном добу, вештачка интелигенција (АИ) постаје неопходан алат за оптимизацију пословања, систематизацију артефаката. Од великог броја фотографија које поседује Театар „Мимарт“ алгоритамски је одабрано један одсто фотографија са сцене и гостовања, које ће бити постављене као једна од инсталација. Публика има слободу да бира редослед и проведе време, у зависности од личних афинитета, у простору Велике сале поред неког од изложених позоришних сегмената где су перформери домаћини.

Лидија Антоновић, уметнички координатор „Мимарта“

Креатори  догађаја „Годови“ су некадашњи и садашњи сарадници Театра „Мимарт“: Теодора Сарић, саксофон, Теута Асллани, сопран, Анђелија Марковић. костими; перформери:  Арион Аслани, Лидија Антоновић, Наташа Милојевић, Галина Ралић, Мина Ћирић, Нина Петров и Зорана Петровић; Снежана Арнаутовић и Валентина Савић, визуелне уметнице

организаторке: Александра Дивић, Нела Антоновић и Ивана Вранеш

Пројектом „Годови“ почиње обележавање Јубилеја четири деценије рада у Студентском културном центру, месту где се група уметника окупила 1984. године у истраживачким радионицама са уметницом Нелом Антоновић и извела прву представу „Урбис Лудус“. „Годови“ представљају истину о трајању, симбол су свеукупности, а дрво је манифестација у целини. Назив смо пронашли у првој књизи Неле Антоновић „Мимарт годови“ („Мимарт годови“ 2000 /ЦИП 793.3(497.11) Народна библиотека Србије, Београд 929:793.3 Антоновић Н.)

ПОНЕДЕЉАК, 3. ЈУН У 19.00 ПЛАТО ИСПРЕД СВЕЧАНОГ УЛАЗА И ВЕЛИКА САЛА

Отварање почиње на платоу испред свечаног улаза зграде Студентског културног центра, а под идејним менторством Неле Антоновић. Публика интерактивно пролази кроз галерију, где су експонати актери који кроз паралелно извођење СПОТ перформанса синергетски креирају представу.  У данашњем дигиталном добу, вештачка интелигенција (АИ) постаје неопходан алат за оптимизацију пословања, систематизацију артефаката. Од великог броја фотографија које поседује Театар „Мимарт“ алгоритамски је одабрано један одсто фотографија са сцене и гостовања, које ће бити постављене као једна од инсталација. Публика има слободу да бира редослед и проведе време, у зависности од личних афинитета, у простору Велике сале поред неког од изложених позоришних сегмената где су перформери домаћини.

Лидија Антоновић, уметнички координатор „Мимарта“

Креатори  догађаја „Годови“ су некадашњи и садашњи сарадници Театра „Мимарт“: Теодора Сарић, саксофон, Теута Асллани, сопран, Анђелија Марковић. костими; перформери:  Арион Аслани, Лидија Антоновић, Наташа Милојевић, Галина Ралић, Мина Ћирић, Нина Петров и Зорана Петровић; Снежана Арнаутовић и Валентина Савић, визуелне уметнице

организаторке: Александра Дивић, Нела Антоновић и Ивана Вранеш

Пројектом „Годови“ почиње обележавање Јубилеја четири деценије рада у Студентском културном центру, месту где се група уметника окупила 1984. године у истраживачким радионицама са уметницом Нелом Антоновић и извела прву представу „Урбис Лудус“. „Годови“ представљају истину о трајању, симбол су свеукупности, а дрво је манифестација у целини. Назив смо пронашли у првој књизи Неле Антоновић „Мимарт годови“ („Мимарт годови“ 2000 /ЦИП 793.3(497.11) Народна библиотека Србије, Београд 929:793.3 Антоновић Н.)

УТОРАК, 4. ЈУН У 19.00 ВЕЛИКА САЛА

МИМАРТ 40 / КРУНА

„Круна сваког рада, посебно уметничког, јесте то када сарадници достигну постојећу искуствену базу креирања, као могућу… за даљи развој.  Афирмацију младих стваралаца ментор доживљава као бригу за преузимање одговорности и ту је да их подржи у њиховим ауторским истраживањима. Млади истраживачи извођачких уметности говоре о садашњем тренутку у коме постоји нада, могућност за будућност савременог стваралаштва. То импонује.

Театар „Мимарт“ тако води Лидија Антоновић, моја ћерка која је наставила традицију „Мимарта“, а рођена је исте године када је и основано позориште...“ Нела Антоновић, оснивач Театра „Мимарт“

Програм другог дана манифестације МИМАРТ 40

Специјални гост ЏЕПНА ТРУПА

НЕШТО ЉУБАВНО

Плесна минијатура

Кореограф, драматург: Мина Ћирић; плесачи и коаутори: Мина Ћирић, Тања Иванов, Вања Вишњић, Никола Пушичић

О „Џепној трупи“:

„Наша прва представа била је „Декамерон 2020”, пројекат Мине Ћирић са још седам плесача који су упркос изолацији за време пандемије вируса ковид 19, активно радили на овој представи инспирисаној романом Ђованија Бокача (премијера на БЕЛЕФ-у 2020; извођења на „Битеф Полифонији“ и на Данима Смиљане Мандукић). Тада нисмо имали назив трупе, али сви су нас звали „декамеронке“. „Џепну трупу“ тренутно чине четири стална члана: Мина Ћирић (кореограф, драматург и један од плесача,  а коаутори и плесачи су: Тања Иванов, Вања Вишњић и Никола Пушичић. У овом саставу, створили смо целовечерњу представу „На концу“ (премијера у оквиру Калеидоскопа културе у Новом Саду, подржана од стране ЕПК); и плесну минијатуру  „Шредингерова мачка“ (премијерно извођење у Културном центру „Магацин“). На Манифестацији МИМАРТ 40, плесаћемо нешто љубавно“  Мина Ћирић

КРУНА

интерактивна представа иновативног типа

Представа траје 40 минута за 40 година истрајности Театра „Мимарт“

„Круна“ симболише круг времена, континуитета и бескрајног трајања. Као симбол посвећења и достојанствености, везује се за уметничку игру.  Окрет означава свеукупност и манифестност, те је инспирација за промену на сцени у савременом плесу. Непрекидно један за другим, по принципу break dancea, плесачи стварају енергију кружења блиску кретању планете. Својом креативном игром допринеће идеји сталне динамике живота, кружењу воде у природи... Јер не постоји ниједна непокретна честица у свемиру.

Окрет укида и време и простор јер означава понављање. Игру кругова покренуће: Галина Ралић, Наташа Милојевић а добродошли су да се прикључе Мина Ћирић и њена „Џепна трупа“, Катарина Бућић, Милица Безмаревић, Ана Обрадовић, Александер Заин, Владимир Чубрило, Миона Петровић, и сви који желе да окрети сукцесивно трају 40 минута, без прекида. 

Нела Антоновић, оснивач Театра „Мимарт“

ЧЕТВРТАК, 23. МАЈ У 19.00 ВЕЛИКА САЛА
Фестивал Сола 2024.

Соло плесна представа

Мој посао је да правим перформансе - соло и компанијске комаде - са плесачима, музичарима и другим извођачима - а мој процес, између осталог јесте то да тренутно стварам на сцени... да тренутно компонујем... да импровизујем..
Julyen Hamilton

Соло „КОАН“ који је створио Julyen Hamilton је прелепа рефлексија о самотном путовању унутар савременог пејзажа где, усред буке и хаоса, појединци траже јасноћу и разумевање у себи. Он говори о парадоксалној природи нашег постојања, осцилирајући између збуњености и увида, беса и спокоја, док нас посматра колективна свест око нас. Као и традиционални коан, он позива на контемплацију и интроспекцију подстичући нас да истражимо дубине наших сопствених умова и перцепција.
Коан, као традиционални облик духовне праксе у зен будизму користи се за подстицање дубоког интроспективног размишљања и постизање просветљења. Обично се састоји од парадоксалних прича, реченица или питања која немају директно решење или логички одговор. Циљ коана није да се разуме рационално или интелектуално, већ да се трансцендирају конвенционални начини размишљања и досегне директно искуство просветљења или „пробуђења“.
Џулијен Хамилтон је уметник чија каријера почиње у позоришту, али се касније посвећује плесу. Након раног искуства у позоришту, почиње се бавити плесом са деветнаест година. Прошао је обуку у Амстердаму, Ђирони у Шпанији и Лондону средином седамдесетих година, након чега постаје стални представник иновативних перформанса. Постао је један од најистакнутијих европских импровизатора, стварајући соло и колаборативне радове широм света, као и режирајући за своју Julyen Hamilton компанију.
Фестивал „Сола“ је интернационални фестивал соло кореографија, перформанса и фотографије.
Модерне сценске форме, као што је савремени соло плес, или форме које долазе из модерне визуелне уметности као што су перформанс и фотографија јесу најприсутније на светској уметничкој сцени те је овакав један фестивал ставио и нашу земљу и град у исту раван са дешавањима у свету.
Фестивал „Сола“ ће и ове године понудити презентације уметничких форми које су својствене 21. веку, које се наслањају на историју плеса и визуелних уметности, али су израсле у нове форме које одлично кореспондирају са савременом публиком и временом у коме живимо.
Процес креирања соло плесне представе или перформанса, који као што и име говори, подразумева да је на сцени само један извођач, садржи дубоко индивидуално истраживање с једне стране и способност огољавања и стављања у стање рањивости с друге стране, како извођача тако и публике.

ЧЕТВРТАК, 9. МАЈ У 19.00 ВЕЛИКА САЛА

Под стручним менторством мр Андријане Виденовић, редовне професорке, и др ум. Марије Кнежевић, доценткиње, свој рад представиће студенти 1. и 3. године глуме Факултета уметности Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици.
Наступиће студенти друге године глуме: Николија Тричковић, Никола Марковић и Јана Додер и студенти треће године глуме: Анастасија Ранчић, Милош Митровић, Стефани Крунић и Славиша Ћуковић.
Програм: Ш. Бодлер, В. Шимборски, М. Бојић, М. Црњански, М. Бећковић, Љ. Симовић, В. Парун, М. Алечковић, Д. Ј. Данилов, М. Вукчевић, М. Марковић, С. Радојковић и Д. Трифуновић

ЧЕТВРТАК, 28. МАРТ У 19.00 ВЕЛИКА САЛА

монодрама

поему казује глумица: Марија Кнежевић

костим: Љиљана Миличић

маска: Лидија Јовановић

The Waste Land („Пуста земља“) Т. С. Елиота је поема чији предмет и главну радњу није лако одредити. Она је у потпуности симболична. Жеђ пусте земље приказана је преко разних амбијената и личности које постоје у неком духовном и имагинативном стању које није својствено свакодневном простору и времену. Један призор ишчезава у другом призору, једна личност ишчезава у другој личности. Насупрот ликовима осуђеним на бесциљну свакодневицу у којој живе „испод нивоа веровања и сумње“, у њој се јавља и једно неименовано „ја“ потпуно друкчије од њих, То „ја“ не видимо кроз његов социјални положај или психолошке одлике и у том смислу оно није јасно оцртана личност какве су остали житељи нестварног града већ пре свега носилац потпуно друкчијег типа искуства него што је њихово. Стерилност земље није физичка, већ духовна, и њено осећање немоћи је кобна болест душе коју можемо повезати са разним земљама или појединцима.

ЧЕТВРТАК, 22. ФЕБРУАР У 19.00 ВЕЛИКА САЛА

I реприза позоришне представе у извођењу драмске секције Дванаесте београдске гимназије
Позната представа из XVII века, необичне форме, без поштовања класицистичког правила јединства места, времена и радње у новом руху XXI века. Да ли је најбезобзирнији љубавник свих времена страдао од грома као у изворној верзији или ће његова казна бити још суровија? То ћете видети у представи ове екипе младих ентузијаста.

Улоге по редоследу појављивања: ЗГАНАРЕЛ – Петар Бјеличић, ГУЗМАН – Јована Стојановић, ДОН ЖУАН – Андреја Стевић, ДОНА ЕЛВИРА – Сунчица Симеуновић, ШАРЛОТА – Нађа Чејовић, ПЈЕРО – Никола Филиповић, МАТУРИНА– Марија Илинчић, ЛА РАМЕ (УБИЦА) – Борис Љубичић, ПРОСЈАК – Филип Милошевић, ДОНА КАРЛОТА – Милица Станковић, ДОН АЛОНЗО – Огњен Спасојевић, ЛА ВИОЛЕТ – Дијана Миленковић, РАГОТЕН – Ниа Пешић, ГОСПОДИН ДИМАНШ – Јана Милојевић, ДОН ЛУЈ – Петар Николић, СТАТУА КОМАНДАНТА – Мара Пејановић, ПРИВИЂЕЊЕ – Ана Поповић (Дуња Орлић), БОЖИЦА – Николина Младеновић.
сценографија и реквизити: Катарина Михаиловић
режија: проф. Горан Павловић

ЧЕТВРТАК, 1. ФЕБРУАР У 19.00 ВЕЛИКА САЛА
НЕМОЈ ДА МИ ПОМАЖЕШ
Don’t help me
представа савременог плеса
Представа/перформанс „Немој да ми помажеш“ је мултидисциплинарни сценски рад базиран на ауторском, савременом звучном дизајну композиторке Катарине Ранковић која је истовремено и извођач и у савременом плесном изразу као визуелној компоненти овог рада, и на коришћењу елемената иновативних технологија и сугестија вештачке интелигенције (АИ), која се у овом делу појављује као „сарадник“.
Овај рад бави се комуникацијом, интеракцијом и утицајем вештачке интелигенције на човека и органски свет у целини. Концепт је креиран на основу „сарадње“ са АИ, која се у овом раду појављује као кокреатор, сценски, драматуршки и визуелни сарадник, дајући своја виђења и дефинисања позоришне уметности, али и тематике којом се бавимо, из своје алгоритамске перспективе.
Тема којом се бавимо је сусрет/утицај између органске и неорганске интелигенције и запитаност какав је квалитет тог сусрета и какав је дугорочни утицај на наш свет и на човека.
Шта добијамо, а шта губимо у том сусрету?
Из мноштва питања која смо поставили у комуникацији са АИ, креиран је сценски приказ којим желимо да гледаоца поведемо у погранично подручје где се сусрећу две реалности и наведемо на запитаност, промишљање и спремност/неспремност да се суочи са процесом трансформације у којем управо учествујемо, били тога свесни или не.
„Како нешто чему недостаје субјективна свест и способност да истински доживи свет, може/сме управљати тим истим светом?
Управљање светом је сложен и вишеструки задатак који укључује не само субјективна искуства већ и објективну анализу, доношење одлука и решавање проблема. Иако вештачкој интелигенцији недостаје способност да истински доживи свет, она и даље може бити драгоцена за помоћ у одређеним аспектима управљања.
Међутим, важно је напоменути да је крајња одговорност за доношење одлука и управљање и даље на ЉУДИМА.“ / АИ /
Ауторски тим: Светлана Ђуровић - драматургија, кореографија; Катарина Ранковић- оригинална музика, извођење; Ана Обрадовић - играч, кореографија; Ида Игњатовић - косим; Ана Несимовски - сценографија; Дејан Остојић - камера; Лидија Антоновић- фотографија
Андријана Томић - дизајн; АИ – концепт

ЧЕТВРТАК, 18. ЈАНУАР У 19.00 ВЕЛИКА САЛА

представа савременог плеса
Представа тематизује проблем анорексије, од развојних фаза ка излечењу и превазилажењу болести, премда се сви случајеви не заврше оздрављењем. Инспирација је била опширна студија о анорексији ауторке Хадли Фриман, под називом „Добре девојке“, као и књига „Плава“ ауторке Магдалене Миковић, уз неколицину прича из личног окружења. Лик у представи пролази кроз различите фазе, од сусрета са новонасталим страхом од хране, преко унутрашњих борби са анксиозношћу и опсесивним мислима, до хоспитализације као јединог могућег излаза. Ипак, пут оздрављења није линеаран и упркос неколико институционалних покушаја, тек постепеним укључивањем у живот и друштво болест успева да буде потиснута у други план и дозволи даљи развој и остварење лика ван ограничења анорексије.

ЧЕТВРТАК, 14. ДЕЦЕМБАР У 19.00 ВЕЛИКА САЛА
ПРЕМИЈЕРА

позоришна представа у извођењу драмске секције Дванаесте београдске гимназије
Позната представа из XVII века, необичне форме, без поштовања класицистичког правила јединства места, времена и радње, у новом руху XXI века. Да ли је најбезобзирнији љубавник свих времена страдао од грома као у изворној верзији или ће његова казна бити још суровија? То ћете видети у представи ове екипе младих ентузијаста.
Улоге по редоследу појављивања:
ЗГАНАРЕЛ – Петар Бјеличић, ГУЗМАН – Јована Стојановић, ДОН ЖУАН – Андреја Стевић, ДОНА ЕЛВИРА – Сунчица Симеуновић, ШАРЛОТА – Нађа Чејовић, ПЈЕРО – Никола Филиповић, МАТУРИНА – Марија Илинчић, ЛА РАМЕ (УБИЦА) – Борис Љубичић, ПРОСЈАК – Филип Милошевић, ДОНА КАРЛОТА – Милица Станковић, ДОН АЛОНЗО – Огњен Спасојевић,
ЛА ВИОЛЕТ – Дијана Миленковић, РАГОТЕН – Ниа Пешић, ГОСПОДИН ДИМАНШ – Јана Милојевић, ДОН ЛУЈ – Петар Николић, СТАТУА КОМАНДАНТА – Мара Пејановић, ПРИВИЂЕЊЕ – Ана Поповић (Дуња Орлић), БОЖИЦА – Николина Младеновић
Сценографија и реквизите: Катарина Михаиловић
Режија: проф. Горан Павловић

ЧЕТВРТАК, 7. ДЕЦЕМБАР У 19.00 ВЕЛИКА САЛА

кореодрама

„Нек опросте тугу моју
Они што су често срећни
Бола мога сетиће се
Срећни часи нису вечни“

Иштван Месарош Пишта, збирка песама „Нежна барикада“
Кореодрама која је инспирисана животом Иштвана Месароша Пиште, његовим сновима, тежњама, али и дубоким болом које је уткао у своју поезију, садржи све оно што се зове „уметнички порив“ . Као што је Едвард Мунк у свом делу „Крик“ приказао неми крик који малтене можемо чути, тако је и Иштван свој крик преточио у песме. Ми желимо да прикажемо уметнички крик у кореодрами користећи игру и покрет који долазе из најдубљих слојева уметничког бића.
Игра као уметничка гвоздена дисциплина јесте стална борба са собом, са својим телом, болом, превазилажење граница и својих и закона физике, повреде, пуцања и телесног и психичког, све то публика осети када играч изађе на сцену, или у виду дивљења, или у виду сажаљења. Циљ савремене плесне представе „Уточиште“ управо је у томе да у публици изазове бар једну од ових реакција, да им приближи унутрашњи порив из кога се рађа уметник, и да пробуди осећај емпатије, која је управо у овом веку постала угрожена емоција, емоција у изумирању.

Извођач: Катарина Стојковић
Кореографија и режија: Катарина Стојковић и Тијана Малек
Видео материјал: Катарина Стојковић, Лука Стојковић, Мила Стијак, Тијана Копривица
Продукција: ДДТ- креативни центар за покрет

ЧЕТВРТАК, 23. НОВЕМБАР У 19.00 ВЕЛИКА САЛА

позоришна представа
игра: Иван Перковић

„Светозар трећи“ Ивана Перковића је комична монодрама која шаље озбиљне поруке публици о томе како у овом брзом времену сачувати душу и љубав, али и српски језик. Добри старац Светозар, од 80-ак година пореклом из Шумадије, припрема себи самом сандук како би својој породици олакшао сопствени одлазак и препричава нам, специфичном мелодијом која данас изумире, причу о томе како је једном, замало, умро. Један од оних људи који одлазе, знак времена које заувек нестаје.
Представа је до сада имала 193 извођења, а глумац Иван Перковић добитник је Златне колајне „Маја Димитријевић“, главне награде 44. Фестивала монодраме и пантомиме Београд, најстаријег и највећег фестивала те форме на Балкану. Tакође, представа је проглашена за најбољу монодраму на 24. Међународном фестивалу малих сцена и монодраме у Сарајеву.

ЧЕТВРТАК, 9. НОВЕМБАР У 19.00 ВЕЛИКА САЛА

ДДТ - креативни центар за покрет

плесна представа
кореографија и режија: Драгана Станисављевић, Дубравка Суботић и Тијана Малек

играју: Мила Стијак, Драгана Станисављевић, Катарина Бућић

ДДТ- креативни центар за покрет почео је са радом 2003. године и већ двадесет година бави се плесним театром у Србији. Ентузијазам и енергија за стварање, који и дан-данас трају, ДДТ- креативни центар за покрет сврстава међу пет најстаријих организација које се баве плесом и савременом плесном продукцијом у Србији.
Те 2003. године настала је представа „NЕW YОRК - Београд“ која се бавила миграцијама у сваком смислу, али са акцентом на појаву „извоза мозгова“, што је и данас актуелна тема. Двадесет година касније, ово је римејк те представе. Представа NЕW YОRК - Београд доживела је тада велики успех у земљи, али и иностранству.

ЧЕТВРТАК, 26. ОКТОБАР У 19.00 ВЕЛИКА САЛА савремена плесна представа Кореографкиње: Rita Gobi (Мађарска) / кореографија: LINK- LANAC Alexandra Madsen (Хрватска) / кореографија: Wegsittudrlifk Асистенти кореографије: Огњен Вучинић, Мојца Мајцен Играчи: Катарина Бућић, Тијана Остојић, Патриција Црнковић (Словенија), Тјаша Буцик (Словенија) и Нежа Бановец (Словенија) Музички предложак и ауторска музика: Давид Ник Липовац Костим: СварогАртФотографија: Лука Стојковић Дизајн: Теодора Живковић Представа је ауторски пројекат плесачице Мојце Мајцен (Словенија) уз сарадњу са Balkan Dance Projeсtоm, а настала је у кореографији Рите Гоби (Ritа Gobi) и Александре Мадсен (Alexandrа Madsen). Плесни преплет кореографкиња и њихови међусобни плесни разговори постављени су у савременом облику међусобно повезаног диптиха под називом ФЕМИНЕ за пет младих плесачица које преузимају један једини идентитет; идентитет младих уметница и промотера „младе“ савремене плесне сцене региона. Пројекат је уједно и завршна представа студената ИУИ.

ЧЕТВРТАК, 12. ОКТОБАР У 19.00 ВЕЛИКА САЛА

перформанс

мастер рад Теодоре Живковић

режија: Теодора Живковић

тонски продуцент: Михаило Живковић

сниматељ и монтажер: Петар Милошевић

актери: Теодора Живковић, Катарина Данојлић, Иван Ристовски, Михаило Живковић, Маја Волк

Мастер рад „Ја (не) чујем / Ја (не) разумем“ истражује тему комуникације и одсуства комуникације кроз јединствену призму сопствених и туђих различитих људских искустава. Овај рад поставља кључна питања о начинима на које се људи са оштећеним слухом интегришу у друштво, као и како се друштво прилагођава разноликости у комуникацији. Кроз комбинацију глуме, покрета, визуелних и аудио материјала, Теодора Живковић нуди публици дубоко емотивно искуство и промишљање о овој важној теми, и поставља питање да ли ми чујемо и колико ми разумемо једни друге.

Теодора Живковић је студенткиња мастер програма Креативне продукције на Универзитету Метрополитан ФЕФА у Београду, са посебним интересовањем за истраживање комуникације у међуљудским односима и изражавања кроз уметност и продукцију. Њен рад комбинује теоријско знање са практичним искуством како би истражила сложену проблематику комуникације и одсуства комуникације између различитих група људи, користећи сопствена искуства. Теодора Живковић је особа са тешким оштећењем слуха.