7–17. септембар Нови простор
изложба акварела
Предраг Младеновић (1974, Лесковац) бави се фотографијом, графичким дизајном, видеом и сликарством. Свој уметнички пут започиње цртежом и сликарством, а више деценија професионално се бави комерцијалном и уметничком фотографијом.
Као фотограф сарађивао је са бројним домаћим и међународним компанијама и часописима, а његови радови објављивани су у домаћим и иностраним публикацијама, међу којима је и француски магазин „FOTO“. У области фотографије посебно се бавио портретом, пејзажом, концептуалном и колажираном фотографијом. Више година радио је као графички дизајнер, а бави се и теоријом и технологијом уметничке фотографије. До сада је приредио две самосталне изложбе. Живи и ради у Београду.
„Ако сећање обично замишљамо као повратак нечему што се већ догодило, ове слике нуде могућност другачијег читања: можда сећање не долази из прошлости, већ настаје сада.
Оно што називамо прошлим призором није непомична слика сачувана негде иза нас. Сваки пут када му се вратимо, поново га састављамо - из садашње тачке гледања, садашњег искуства и садашњег осећања света. Сећање тако није архива, већ догађај.
Пејзажи, градови, обале, стабла и архитектонске форме на овим радовима зато се не појављују као сведочанства о конкретним местима. Њихова препознатљивост стално измиче. Дрво постаје мрља, хоризонт линија, зграда знак, град скуп пресека и површина. Призор се истовремено појављује и нестаје.
Ако време није само праволинијски низ тренутака који пролазе један за другим, већ начин на који организујемо искуство, тада ни прошлост није сасвим иза нас, нити је будућност негде испред. И једно и друго постоји за нас само у јединој тачки коју непосредно поседујемо - сада.
Тада и слика добија другачију улогу. Она не чува нестали тренутак, већ омогућава његову нову верзију.
Можда је управо зато белина папира толико важна у овим радовима. Она није празан простор који чека да буде испуњен, већ поље могућности. Из ње се облици појављују, у њу се враћају и из ње би могли настати другачији него што тренутно јесу. Ненасликано није само одсуство, већ простор онога што још може постати видљиво.
Између пејзажа и града зато нема стварног прекида. Природа прелази у архитектуру, архитектура у знак, знак поново може постати пејзаж. Као да се пред нама не смењују различита места, већ различите могућности једног истог искуства.
У томе важну улогу има и посматрач. Слика се изнова успоставља сваким погледом. Један гледалац у мрљи препознаје обалу, други град, трећи однос боја и површина. Призор настаје у сусрету слике и онога који је посматра.
Ауторово искуство из фотографије, графичког дизајна и видеа додатно појачава ову логику: фотографија зауставља тренутак, видео га развија кроз трајање, док графички простор организује однос присутног и празног. Ови радови као да сва три искуства враћају истом питању - шта ако тренутак никада није заиста заустављен?
Траг, разливање пигмента, прекинута линија и недовршена форма тада нису само сликарски поступци. Они постају знаци света који није коначан, већ се непрестано успоставља изнова.
Можда зато ове слике не траже од нас да препознамо место. Оне траже да будемо присутни пред њим.
Јер ако се и прошлост и будућност појављују једино сада, онда ни призор није нешто што смо оставили за собом. Он се управо догађа.”
