СРЕДА, 13. СЕПТЕМБАР У 19.00 ВЕЛИКА САЛА
ЦИКЛУС: ДВА ПОЕТСКА ГЛАСА
учесници: Жељка Аврић, Гордана Симеуновић и Весна Капор
„Гордана Симеуновић служи се постмодернистичким поступком да би искуством свога језика разбила методолошка и идеолошка ограничења тог поступка. Уместо о Бићу Самом По Себи, имамо скаску о преображају егзистенцијалног у историјско. ...Круг побуне је затворен. А шта је отворено? Не знамо.
...Гордана Симеуновић је истински песник. То ће рећи: њени стихови нису „средњи“ и њена песма не удара ни главом ни срцем ни у какав ,,плафон“... ...Гордани Симеуновић није стало до истине, још мање - до лажи. Она Свет не гледа и не види, овако и онако, не размишља о њему. Она свет умно осећа. И то своје умно осећање казује тако како је или такво какво је. Мирно, тихо, светло и радосно. Код истинских песника стих је верна репродукција онога што они, песници, јесу. Огледало у коме се огледа човек да би се одразио Творац, Бог свег Света...“ Драгољуб С. Игњатовић
„...Ради се о модерној лирској структури у слободним стиховима са аутентичним идејно-језичким слојевима... Овај лирски говор је снажан и надасве упечатљив, те собом доноси обиље блиставих и лепих метафора.“ Милутин Ђуричковић
„Жељка Аврић створила је свој пјеснички свијет и сада га само оплемењује и дорађује, испуњава смислом, довршава сврхом живота, како талентовани умјетници обично чине у својим дјелима, без обзира које врсте, кога жанра.“ Ранко Рисојевић
„Дало би се још много писати о савршенству сонета, о спорадичном певању у мушком роду, о богатом рјечнику и брижљивој употреби ријечи, о сталном дијалогу са пјесмом, али то може бити тема посебног аналитичког разматрања поезије која одише пуном снагом и зрелином. Жељка Аврић је пјесник на кога морају рачунати антологичари савремене српске поезије, а књижевна критика треба, без одлагања, да јој одреди мјесто које јој припада у ововременој српској књижевности.“ Ранко Павловић
„Жељка Аврић влада својим сонетима у свим аспектима њиховог постојања па су самим тим они њени, чак и кад немају неке оригиналне наслове, па чак и онда кад имају најобичнија именовања као на примјер „Сонет за Оца“. Његова прва терцина примјер је за једно мајсторство којим пјесникиња сонету подгријава стару славу. “ Саша Кнежевић