СРЕДА, 18. ОКТОБАР У 19.00
МАЛА САЛА
ЦИКЛУС: НАШИ САВРЕМЕНИЦИразговор са живим класицима
„У настајању песме има нечег од градње кућа, било да је то сојеница или облакодер, музеј или меморијал“, каже Адам Пуслојић, који је у новој збирци највише простора посветио мотивима времена и Бога.
„Дао сам у књизи своју дефиницију Бога. Рекао сам: Ево доказа да Бог постоји, он је невидљив! Као да, кад би био видљив, више би постојао. Узео сам његову невидљивост као вид највећег присуства и постојања. Човек је омеђено биће и кад примети да време чини своје, да стари, то примећује и по говору, ходу, по мислима и осећањима, и тада најчешће размишља о томе шта ће бити кад њега не буде било. Песник је много одговорнији по том питању. Ја се не питам шта ће бити после мог нестанка, него шта ће бити са васионом уопште. Постао сам песник кад сам осетио потребу да крикнем од муке или од радости, пред енигмом космоса, пред Господом.“
А. Пуслојић, Политика, разговор са М. Сретеновић
