СРЕДА, 30. СЕПТЕМБАР У 19.00
МАЛА САЛА
учествују: Весна Тријић, Васа Павковић, Вуле Журић и Младен Весковић, уредник вечери: Весна Капор
„Актуелно обележавање сто година од почетка Првог светског рата спољашњи је оквир који може бити подстицај за ново читање књижевних дела која говоре о овом историјском догађају, али и многим другим ратовима, поготово оних која су још увек читалачки занимљива и актуелна у својој универзалности. С друге стране, прича је облик књижевноуметничког изражавања који је због своје сведености захвалан за панорамско сагледавање и пролазак кроз стилске епохе на релативно малом броју страница. У српској књижевности, као и у многим сродним књижевностима, ова прозна форма има квалитативно и квантитативно важно место. У нашој усменој књижевности прича је једини наративни облик, а развојем правописне и језичке норме прича прва повезује искидане нити традиције са новим временом и смањује заостатак у односу на европске стилскоформативне тенеденције. У појединим раздобљима српске књижевности прича је централна прозна врста, а у књижевноисторијском смислу говорећи, прича је вишеструко релевантан облик српске књижевности.
Онолико колико су различите списатељске индивидуалности, толико су различите и њихове приповедачке визије рата. Али, оно што им је свима заједничко јесте виђење рата као катаклизме која колико поништава све људско у човеку, толико заправо и показује колико је танка облога културе која дели човека од животинје. Антрополошки песимизам јесте оно што је заједничко свим ауторима у антологији, али код свих тинја сасвим мали пламичак од оне есхатолошке врсте која казује да се ми који ове приче читамо не смемо придружити том пиру бестијалности, већ да се морамо борити против њега до самога краја и да, ако желимо да постојимо као свесна бића, немамо право да од тога одустанемо.
Гледано са вишевековне и вишедеценијске дистанце, види се како идеолошка потка губи значај и остаје само уметничка слика индивидуе која без своје воље учествује у сукобу, покушавајући да у њему сачува живот. Нема овде глорификације борбе и смрти, нити идеја које оправдавају умирање и уништавање, већ само описа многобројних облика губитака које рат са собом носи. И тај хуманистички витализам јесте оно што трајно зрачи из прича које следе.“
М. Весковић
