СРЕДА, 29. ФЕБРУАР У 19.00

МАЛА САЛА

представљање збирке поезије
учествују: Данијела Микић, Александар Јерков и аутор; модератор: Весна Капор
„Бошко Сувајџић свакако иде у ред репрезентативних наших лиричара који ходочашће дишу и пишу као живљење само, као ritual над ритуалима, као знамење. Он не препевава старе предрасуде, нити се уклања сумњама у постојање само. Они каменови Дејана Медаковића овде су насељени новом пажњом, открићем, читањем испочетка. Његове песме налик су на сажетке оних житија која су усменом нашом небригом заиста остала скрајнута, рубна, али се стога одрживо боре за своје самогласнике бола. Сувајџићева песма се, одаја за себе, понаша слободно и усправно, опчинјена метафизиком бола, као пољски или румунски есеј данас, у најбољим његовим тренуцима. Наиме, у времену када је чак и компилација двадесетог века, који по некима још траје, покушала све да одгонетне и, брзо заморена, као наша авангарда, брзо и да заборави много шта, Сувајџићев стих обнавља не само читачку, него и филозофску заинтересованост за слободу саму, за трајање на том ужареном и ужагреном рту копна на Балкану. Сувајџић је случај. И то стога што није хориста, нити га је могуће сврставати у разреде и школе наше све сиромашније прозодије.“
Д. Ређеп