СРЕДА, 2. ЈУН У 19.00 ВЕЛИКА САЛА

ЦИКЛУС: НАШИ САВРЕМЕНИЦИ

поетско-музичко вече
учествују: Милош Зубац и Перо Зубац
„Створити Нешто, а да Оно носи Хармонију! Са каквом неиздржљивом лакоћом то Зупцу полази за пером! То је, како он каже, вал који доноси мир.
Читајући га, човек има утисак да је у њему стално у опасности да отпадне у неке своје бездане један сакривени део нематерије, да га Перо чврсто уз себе приљубљује и не дозвољава му самосталност јер, без тог дела, он је само Песник, рањив и порозан. Та, условно речено, игра на живот и смрт (?!) стално траје и стално је неизвестан њен резултат. Нематерија побеђује за тренутак - док настаје песма. У том тренутку долази питање: ,Где ли се живот дену?ʼ после Песме, нематерија опет престаје да губи све до новог доба, неке вечери или кише...
А љубав? Она је свемогућа. Она говори немуштим језицима исто као и овим јединим кога препознајемо а да ни на њега нисмо у потпуности свикли. Реч је љубавница која је стид сачувала, чија је страст чиста као радост детета, која љуби и приљубљује а да у том ни трун похоте нема. Кроз ту реч Зубац воли.
Понекад је добро у књижевности, у Поезији нарочито, оставити недовршену мисао, њен празан простор да се по сопственој слободи шири или, још тачније - оставити детаљ да себе улепшава управо тим неказаним. Али, таква мисао, такав детаљ тражи свој тренутак, оно право време кад би требало да наступи. Зубац то зна. И поручује - треба Волети. Са великим ,Вʼ. Јер, само то вољење има смисла. Волети без резерве и писати исто тако. Постати, самим тим, птица. Немати оквире. Немати границу срца. Немати границу сна. Од немања створити све. Односно, створити Песму.“

Слађана Дикић Симићевић